Jednom prilikom, kada sam sanjao da budem pisac, iznervirala me je dodela književne nagrade u kojoj sam učestvovao u delu koje mi se činilo nepogrešivim. Радило се о томе да се не пронађе заједничка нит или радња или магнетизам ликова. Дело ишчупано из свих књижевних идеја. Или ми се бар тако учинило.
Све касније сам код многих аутора открио тај авангардни став да је то дело већ тада одисало. Od Цортазар горе Левреро. Ништа боље од буђења нових могућности за будале да се изборе са својим ограничењима. А онда сам био будала, желим да мислим да сам још млад.
Све ово почиње од тог признања према експерименталном а Марио Беллатин Могао је да буде онај момак који је освојио књижевну награду којој су присуствовале само будале, надобудници без будућности, па чак и неко други који је на крају победио као он. Ствар је у томе што је данас овај аутор велика референца за оно отуђење неопходно у књижевности да се причају приче без стереотипа или било каквих субјективних услова. Тако се ствара филозофија која полази од пражњења отуђења, од мучнине која избија у Пандориној кутији.
Lucidnost bez filtera. Блиски свет који постаје фантастичан до комедије, али који се бави суштинама егзистенцијалног које иду од љубави до смрти, од дехуманизације до вере. Belatin čini književnost nečim više jer se takođe približava društvenoj kritici, neprijatnim okruženjima i smislenim dilemama, u potrazi za čitalačkim osećajem bliskosti koji je više implikacija nego empatija.
3 препоручене књиге Марија Беллатина
Салон лепоте
Čudna epidemija polako briše stanovnike velikog grada. Умирући се одричу својих ближњих, чак и без места за смрт. Фризер одлучује да их угости у свом салону лепоте, простору који ће постати последње уточиште за заражене. Не намерава их излечити, само им дати уточиште током последњих дана. Неће бити више свједочанства о таквом чину несебичне солидарности од егзотичних риба које украшавају собу у вашим акваријумима.
Bespomoćnost, bol i smrt koegzistiraju u tom klaustrofobičnom prostoru koji će se, međutim, otkriti kao definitivni uzorak života u svoj njegovoj krhkosti. Ima nagoveštajnih pisanja jer, istinu govoreći, ne morate biti Nostradamus da biste pogodili da ubrzavamo kraj. Tek kada je stvar zbog virusa umesto klimatskih katastrofa i sve se priča pre ove pandemije...
«Ова ажурирана верзија Салон лепоте - изведено више од двадесет година након првог објављивања- приказ деликатне вежбе ходалице по жици, где се циљ може схватити као поновно писање тако да оригинално писање остане нетакнуто. За мене као ствараоца, искуство под будним оком госпође Гуиллермине Олмедо и Вера било је слично оном враћању старог врта у његов сјај. Педантно чишћење, исцрпљујуће све док скоро не досегне невидљиво, где се новим читањем постиже да та башта добије заиста интензивну зелену нијансу, задовољство праћено продорним мирисом траве која је тек покошена.»
Crna lopta
Све поприма другу димензију када је пропраћено генијалним илустрацијама некога ко је способан да машту прекомпонује том силином синтезе ка концепту. Добар пример је ово претварање Белатинове велике приче у низ слика које, уместо да нам представљају призоре, повезују наратив као низ покрета који све трансформишу у ту четврту димензију између речи завере и слика.
Japanski entomolog koji ima neobičan odnos prema hrani (rođak mu je umro od anoreksije, a rođak je postao istaknuti sumo rvač), a čija se porodica još uvek rukovodi drevnim japanskim propisima, dobrovoljno odlučuje da prestane da jede nakon toga. Čudan san koji je on има једну ноћ Из овог сна почиње да се сећа различитих необјашњивих догађаја који су започели када је први пут отпутовао у Африку. Ova priča o Belatinu, koju su prilagodili Linijer i sam narator, ima košmarnu i uznemirujuću aromu, što je čini jedinstvenim dijamantom u svetu stripa.
Диссецтед
Ко може искрено да каже да се никада нису клањали пред огледалом и осећали да је слика странца? Ко може да тврди да се никада нису осећали као чудан путник у сопственом телу или да су били ужаснути када су се из сећања присећали догађаја које су сами направили, али који су се повиновали логици потпуно страној њиховој сопственој?
То удвостручење, тај мали јаз између нашег бића, оног које се суочава са перипетијама свакодневног живота, и оног сопства које као да живи у времену које је све само не присутно, јесте свет у који се налазе два романа који чине ову фасцинантну књигу. место Марио Беллатин. У тексту који књизи даје наслов, приповедач посматра ово аутономно биће, али зависно од свог постојања, које не без извесне сумње назива Моје Ја?, седећи на ивици свог кревета.
На основу ове наизглед једноставне чињенице, више гласова који чине аутора смењују нарације кроз које ексцентрични ликови парадирају у ништа мање екстравагантним ситуацијама попут филозофа трансвестита, слепог масера и детета које постаје највећи стручњак за канаринце на свету. земља.
Прича која затвара књигу, Јавни бележник Мурасаки Схикибу, трасирана је по истој субверзивној линији вишеструке метаморфозе (овом приликом је то писац Марго Глантз која је у чувеном јапанском писцу Мурасакију Схикибуу преображена исто као у интерн де нотарио ), kombinuje mesta i mistična i mitološka bića, poput pećina Ajanta u Indiji ili ogromnog i strašnog Golema koji hara gradom u kome živi protagonista priče. На крају, остаје нам извесност онога што приповедач Дисекада потврђује са потпуним уверењем: „стварност је блед одраз сваког стваралачког чина“. Pogotovo kada događaj pisanja dolazi od Marija Belatina, jednog od najvećih pripovedača našeg vremena.
