Pedesetak knjiga i skoro sve sakupljene najveće književne nagrade (са самитом од Награда Сервантес 2023) као званичан доказ да је реч о квантитету и квалитету. Луис Матео Диез je jedan od bitnih pripovedača našeg vremena, plodan kao Јосе Мариа Мерино sa kojim se može reći da sačinjava tandem po generacijama i po neospornom stvaralačkom kapacitetu. Za njih dvoje izgleda da nema panike od prazne stranice.
Baveći se toliko i toliko priča, Mateo Diez nosi svu sreću i čim se čini da je pokrenut kafkijanskim nadrealizmom ili čak notama od дистопијска научна фантастика (компонујући лагану сценографију из које се елукубрира у егзистенцијалистичком тону), као да се држи за земљу оним телурским реализмом костимбризма и интимности где његова креација Целама концентрише јединствену снагу. Романи, приче, есеји и легенде. Поента је писати као витално наслеђе.
En autor toliko odan književnom kao vitalnom temelju Uvek izgleda rizično ukazati na njegova najbolja dela. Zbog toga je ovom prilikom, više nego ikad, potrebno istaći ono subjektivno, preporučljivo nego odlučno, jer, štaviše, nikako drugačije ne može biti.
3 najbolje preporučene knjige Luisa Matea Dijeza
фонтана старости
En los mundos más grises, miserables y desprovistos de esperanza, entregarse a lo abominable es parte de la rutina hacia la supervivencia. Cultivar imaginación y color en ese erial es un ejercicio de esperanza que solo está a la altura de los últimos humanos. Esos que se empeñan, pese a todo, en seguir dotando a la noción de lo humano patrones morales tan extrañantes, entre lo decadente, como necesarios.
Corren los penosos años cincuenta en una ciudad de provincias sumida en la penuria y el olvido. Los integrantes de una peculiar Cofradía (más encaminada a lo etílico y a lo esotérico que a los rigores de la penitencia) inician una noche una disparatada aventura, dirigida al hallazgo de una mítica fuente de aguas virtuosas, de la que un día bebió, a lo que parece, un eximio canónigo de dilatada memoria.
La aventura de los cofrades marcará la línea simbólica a partir de la cual se abrirá una vía de escape del mundo estrecho y ramplón que les rodea. Y ese será, naturalmente, el tema sustancial de la novela: el enfrentamiento entre la vida real y la imaginaria, la lucha entre el disparate (teñido también de inocencia) y lo convencionalmente establecido por una sociedad sin imaginación.
El amo de la pista
Sin música, con las luces apagadas. El amo de una pista donde no suena nada ni nadie baila. El abismo es esa oscuridad que queda después de terminar la última canción, y donde nada se alcanza con manos ni con pies. Toda vida necesita una sintonía reconocible que nos haga movernos. En otro caso quedamos expuestas a sonidos monocordes como insanas obsesiones; a agudos que espantan y graves que subsumen la voluntad hasta el convencimiento de que nunca hubo música para uno. Solo los nuevos tonos de cualquier creencia reveladora.
Cantero es un joven desorientado y sin voluntad que no sabe qué hacer con su vida. Perdió a sus padres y ha sido expulsado de la casa de su tío, que se siente traicionado por él. Vive a la que salta y acaba a merced de Cirro Cobalto, un personaje que lo enreda de mala manera y lo mantendrá bajo sus órdenes con extrañas encomiendas. Otros dos misteriosos personajes, Denís y Lombardo, intervendrán en los acontecimientos que le llevarán a las más inesperadas situaciones, entre el riesgo y la irrealidad de lo que pudiera parecerse a una disparatada película.
El amo de la pista es una novela plena de ingenio e imaginación prodigiosa sobre la vulnerabilidad y la capacidad de manipulación de los seres humanos y la peligrosa fascinación de los mistificadores. Una fábula que puede inquietarnos, si pensamos en el mundo en el que estamos gobernados. En ella, Luis Mateo Díez se muestra de nuevo como uno de los creadores más originales de la literatura española actual.
Kristalna mladost
Lepo je krhko. Reč je o sudbini našeg sveta koji se menja. Mladost sama po sebi takođe ima pojam o svom postojanju koliko je puna toliko i prolazna. I možda tu počinju najveće dileme najlepšeg doba.
Todas las contradicciones se observan con el tiempo como lagunas, algo así como inconcreciones vividas entre hormonas pujantes y neuronas rabiosas de actividad. Hasta que una amarga lucidez nos devuelve a la idea de que no. Todo aquello de la juventud fue lo auténtico, lo completo, lo esencial.
Od punoletstva, Mina pamti svoju ranu mladost kao da su to zaboravljeni kadrovi iz starog filma. To su sećanja na vreme kada se nemirna i razularena Mina u zabludi posvetila pomaganju drugima kao načinu preuzimanja sopstvenih nedostataka. Čini se da je želja da budu voljeni njihov cilj. Kao da je njeno postojanje zaustavljeno, osuđena na letargiju iz koje pokušava da pobegne od života onih oko sebe.
En Kristalna mladost Luis Mateo Diez daje narativni glas nijansiranom i dirljivom ženskom liku, koja je rastrzana između konfuzije svojih impulsa i emocija, i koju prate druga simpatična i himerična bića sa kojima se granice prijateljstva i ljubavi zamagljuju.
Narrador magistral, dotado de una capacidad extraordinaria para la evocación y un dominio del lenguaje en la mejor herencia de nuestros clásicos, Díez deslumbra en esta novela sobre la juventud, esa etapa de la vida en la que todo es posible, pero también frágil, como el cristal de una copa delicada que contuviera la esencia de lo que acabaremos siendo.
Друге препоручене књиге Луиса Матеа Дијеза
Sideralne starešine
Kao protivtežu nežnom i ponornom pripovedanju o mladosti kojim se autor bavio u prethodnom romanu, ova druga priča pretpostavlja antitezu zapleta, približavanje drugom polu gde sve biološko i mentalno čine nesređenu simfoniju, ponekad magičnu u njegov haos.
El Cavernal, gde se odvija radnja ovog romana, može izgledati kao gostoljubiva ustanova puna starijih ljudi raznih vrsta i koju vode sestre Klementine. Takođe bi se moglo pomisliti da je to aerolit odvojen od neke stratosfere iza koga ni starost ni vreme nemaju veze sa onima koji ga naseljavaju. Ili, na kraju krajeva, svemirskog broda koji se sprema da otputuje sa najpametnijim i najhimeričnijim starcima, koji su oteti.
U svakom slučaju, ono što se dešava u Pećini nema ko da popravi i sve je upleteno u neku vrstu lude avanture predvidljivo opasne. Roman koji nas vodi u taj establišment može biti veoma smešan i istovremeno misteriozan i zbunjujući.
Slika između ekspresionista i nadrealista kojom je napisana i zacrtana ima hipnotički duh događaja i likova koje je teško zaboraviti, iako se mora preuzeti rizik da budemo kao čitaoci nepovratno zatvoreni u pećini, što je iskustvo koliko god uznemirujuće. urnebesno.
Drvo priča
Naslovna slika zvuči kao film Tima Bartona. Navodno rasipanje mašte na koje ukazuje fantastična ideja završava se punjenjem korpe berbom ukusnih plodova, različitih, ali sa istog drveta gde se kratkoća narativa povezuje sa tim moćnim beskonačnim imaginarijem priče kao nepogrešivim prenosom ko ми смо.
„Nije mi bilo lako sastaviti priče koje sam napisao i objavio na dugom kompjuterskom putovanju između 1973. i 2004. godine. Priče izmiču kontroli, romani su više vezani za mene, mada moram da priznam i stanje indolentnog vlasnika svojih fikcija. Ono što je već napisano uvek me manje zanima od projekta u toku, a sklonost izuma ka anonimnosti uvek me je plenila.
Priče su izmakle kontroli u izgubljenim i pronađenim knjigama, u pojedinačnim zbirkama, takođe u knjigama koje nisu bile striktno o pričama, knjigama u kojima je bilo priča kao i drugim stvarima. Zbližiti ih znači prepoznati ih, pustiti ih da se vrate i steknu konzistenciju grana drveta kojem pripadaju.
Oni nesumnjivo sadrže nezamenljive tragove mog književnog sveta, raznolike tonalitete i nalaze, a možda i odgovore na suprotstavljene interese i izazove, posle toliko godina odmaka. Savršenstvo zaborava, ta moralna i estetska ambicija da fikcija ne treba vlasnika, veoma dobro korespondira sa ambicijom savršene priče, koliko nemoguće koliko je suštinska.
Ne postoji opcija za samozadovoljne priče, život zarađen u fikciji uvek mora biti moćniji od stvarnog.
Лимбо биоскопа
Илустрована књига за допуну нових креативних аспеката у библиографији која је скоро неразумљива за читаоца почетника његовог дела. Право задовољство за илустратора као што је Емилио Урберуага који савршено спаја ову дуалност слова и слика, наративних намера, сцена и симбола.
Још више у оваквом предлогу који прибегава мета да би се кинематографији обратио као уметности, али и тромпе л'оеил, идеализацији и стварности, ликовима и њиховим глумцима... живот у суштини преноси са једне стране екрана на други у егзистенцијалној осмози која оставља сав сок.
У дванаест прича које чине Лимбо биоскопа, Луис Матео Диез, један од најпризнатијих и најнаграђиванијих писаца у нашој земљи, води нас у биоскопе. То је путовање у прошлост, али и у садашњост, шта се може догодити у мрачној просторији када протагонисти филмова оживе и изађу на тезге, или Марсовци који слете у биоскоп Космо у Берицији, или убиство у биоскопу Јасноће... Луис Матео Диез нам у овој сјајној књизи показује своју најзабавнију и најразигранију страну да ода почаст биоскопима, коју је сјајно илустровао велики Емилио Урберуага.
