Када се израз "тарантинско" проширио, значи да је добри стари Квентин барем оставио траг, у добру или у злу. Јер постоје они који га виде само као поремећеног (изглед лика не помаже да се размотри супротно) и други који га виде као лудог генија. Питање је да кафкијански је усвојен као синекдоха надреалног, Тарантиско се повезује са неоправданим насиљем набијеним црним хумором.
Да је реч само о насиљу, можда би Тарантино остао непримећен као аутор крви. Поента је да се питање уздигне до тачке претварања у генијалност, проливање крви ексцесима другог типа и барем доследног заплета, обично мрачне природе, добро испричаног. Прича која, иако је на моменте свесно замагљена, увек указује на тај прецизан хоризонт оних који заокретом траже почетак, развој и завршетак.
Тарантинов узлет дошао је скоро од његових смелих почетака режирања сопствених сценарија. Са "Ресервоир Догс" ју је већ играо и све што је после урадио увек се сматрало ремек-делом због свог непогрешивог печата из оних првих тактова који буде узнемирујући морбидитет који увек иде у прилог испричаној причи.
3 најбоља препоручена филма Квентина Тарантина
Пулп Фицтион
ДОСТУПНО НА БИЛО КОЈ ОД ОВИХ ПЛАТФОРМА:Филм који је већ тежио култном статусу чим је изашао на велика платна због инспирације у тврдо куваном поџанру пулп књижевности. Психоделична прича у подземном свету која је опоравила Џона Траволту за узрок холивудске славе. Нема сумње зато што га је Траволта улепшао, али и зато што га је сама историја овековечила.
Џул и Винсент, двојица не тако паметних убица, раде за гангстера Марселуса Воласа. Винцент признаје Џулсу да га је Марселлус замолио да се брине о Мији, његовој привлачној жени. Џулс препоручује опрез јер је веома опасно претерати са шефовом девојком. Када дође време за посао, обојица треба да пређете на посао. Његова мисија: повратити мистериозну актовку.
Оно што је фасцинантно је игра која даје тако наизглед једноставан заплет. И ту лежи магија овог филма и блистав приказ у Тарантиновој режији. Зато што је радња развучена у свакој сцени, модификујући интерес општег развоја догађаја, ка причама које нас воде кроз пороке, злочин или било који аспект у коме се Тарантино рекреира како би пробудио променљиве, калеидоскопске поставке како би себе структурирао у богату општи мозаик дуж путање филма.
Проклета копилад
ДОСТУПНО НА БИЛО КОЈ ОД ОВИХ ПЛАТФОРМА:Учинити насиље и крв морбидним адреналином је нешто што Тарантино постиже са лакоћом стручног хирурга који ради на трансплантацији бубрега. Поента је да се онда понуди доследан заплет, типично историјско окружење које он разбија да би нам га представио као чудан, поремећен и смешан на моменте. А ту је и Бред Пит са оним помраченим погледом, та лепотица која престаје да буде љубазна, као самозадовољни зет, да се урони у поглед од хиљаду метара који је имао на војнике трауматизоване у сукобима.
Неоспоран дух освете ширио се кроз историју као народ који је задужен за правду против геноцида (нешто као Мусолини на тргу у Милану, филмска верзија). Поента је да не мислимо тако лоше о лову на нацисте којим нас воде Бред Пит и друштво. Чак смо и благо задовољни филмским масакром и шкиљимо док Пит исплаженим језиком показује на чело злих нациста, као дете које слика акварелима.
Да, то је злокобни филм, али је и одличан авантуристички филм, и добра прича унутар периода у Хитлеровој Немачкој. Поред Бреда Пита, морамо истаћи улогу још једног глумца као што је Кристоф Валц, кога сви желимо да убијемо својим рукама...
Ђанго развезан
ДОСТУПНО НА БИЛО КОЈ ОД ОВИХ ПЛАТФОРМА:Најбоље оправдање за насиље је освета за неправду. Само у случају Тарантина ствар поприма макијавелистичку оштрицу. Око за око и зуб за зуб и врх за неке утробе за штету од интереса.
Вестерн са Џејмијем Фоксом, Дикаприом, Цхристопх Валтз…, списак уобичајених осумњичених, понављајућих хероја и антихероја Тарантина који већ знају шта је то претерано насиље. Филм који такође има неку потврду, о премештању покрета Блакплоитатион из седамдесетих усред Дивљег запада.
Роб Дјанго креће у своју посебну одисеју за слободом. У бруталном свету, дивљем и непријатељскијем према црнцима на југу Сједињених Држава, све се чини као да се закључава као лавиринт за преживљавање. Расна освета, пуцњава свуда, уобичајене (никад заморне) сцене напуњене тарантинском напетошћу, са оном чича смиреношћу која претходи олуји.
У оним сценама сабласне тишине у којима се преговара о слободи црнца, филм се продужава јер се то може урадити само под Тарантиновим редитељством. Са мешавином муке и морбидности која нас предиспонира да признамо насиље као једини излаз, чак и пријатан излаз као правду против најзлокобнијег анимозитета.
8 коментара на "3 најбоља филма Квентина Тарантина"