Смрт је денатурисана када није прави излаз са лица места. Јер одлазак са овог света брише све трагове сећања. Оно што никада није сасвим природно јесте смрт те вољене особе која је увек била ту, а још мање у потпуној трагедији. Најнеочекиванији губици могу да нас одведу до претрага које су немогуће колико и неопходне. Јер оно што измиче разуму, обичају и срцу такође треба било какво објашњење или смисао. И увек има неизговорених речи које се не уклапају у тај тимесхаре какав је био. То су речи које поверавамо ветру, ако коначно можемо да их изговоримо...
Када тридесетогодишња Јуи изгуби мајку и трогодишњу ћерку у цунамију, почиње да мери проток времена од тада: све се врти око 11. марта 2011, када је плимни талас разорио Јапан и бол преплавио њеној.
Једног дана чује за човека који има напуштену телефонску говорницу у својој башти, где људи долазе из целог Јапана да разговарају са онима који више нису ту и пронађу мир у тузи. Ускоро, Јуи сама ходочасти тамо, али када подигне слушалицу, не може смоћи снаге да изговори ниједну реч. Тада упознаје Такешија, доктора чија је четворогодишња ћерка престала да говори након мајчине смрти, а њен живот се окреће наглавачке.
Роман „Речи које поверавамо ветру“, ауторке Лауре Имаи Месине, сада можете купити овде:
