Једном Мануел Јабоис Већ се више раскошује на пољу књижевне фантастике, њени наративни упади пробудили су онај захтев тврдње који сваки добар писац постиже у процесу трансформације од колумнисте, хроничара или есејисте до приповедача.
Naravno, stvari uvek dolaze izdaleka. Ono o tome da počnete da pričate priče na nekom "pismima" kao Žaboa se ukorenjuje u drugim vremenima u kojima se čak i njegova sopstvena iskustva izmišljaju, kao i sin svakog komšije koji ima strast za pisma. Ali sada je, sa godinama, kada je pisac sve većim intenzitetom, kao replika starog zemljotresa, prizvao književni nemir koji ide najboljim putevima.
Али изван наративних оријентација у једном или другом простору. Оно што је важно за нас читаоце је да се добри предзнаци остварују. A relevantno je to pažljivo interesovanje za unutaristorije koje čine stvarnost iz različitih, perifernih žarišta, do kojih svetlost jedva dopire. Tamo gde je samo pisac u stanju da spase ono što je neophodno za stvaranje dobre književnosti.
3 najbolje preporučene knjige Manuela Jaboisa
Госпођице марс
Морам признати да сам се једном повезао са симпатијом госпође из Сорије. Мислим да је то било лето '93, као и време када почиње овај роман. Поента је у томе да ја нисам знао више о њој, или она није хтела да зна више о мени. Може се рећи, како би и сам Матиас Пратс потписао, да му то није било забавно.
Нешто толико нетипично, па чак и егзотично у својој изјави одакле потиче ова госпођица Марс Мануел Јабоис. Али то је да живимо у нетипичним временима, искључени из дана у дан. Мисс Марс очекује чудне догађаје, отуђене, али ванземаљске. Мада, ако боље размислимо, сви смо се осећали помало Марсовцима, изгубљено према путевима наше судбине ...
И да приступ овом роману није да је то нешто тако аномално од самог почетка. Свако има право на нове прилике, на обнову живота, на осврт уназад, а да не постане стуб соли. Проблем је у томе да ли бити госпођица Марс сама по себи значи да је све увек чудно.
"Да ли је истина да сте госпођица Марс?"
"Да, постоји још један канон."
1993. Маи, веома млада девојка са двогодишњом девојчицом, стиже у приморски град окрећући све наопачке. Одмах склапа пријатељства, упознаје Сантија, истог тренутка се заљубљују и након годину дана славе венчање које се завршава трагедијом, када у ноћи забаве Мајина ћерка мистериозно нестаје.
2019. Новинарка Берта Сонеира спрема се за снимање документарног филма о догађају који се догодио пре двадесет пет година. Да би то урадио, он интервјуише све који га се још сећају, преписујући причу о дану који је свима променио живот.
Малахерба
Jednostavna namera da se obratimo najvažnijoj istini o magičnom i tragičnom uvek predstavlja emocionalnu dubinu usred bilo koje radnje.
A radnje u ovom romanu svakako ima. Uvek oko života dece Tambua i Elvisa. A oko njih paradoksalno i čudno, iz preplavljene mašte detinjstva služi celini te ravnoteže, između dečjih briga i prirodne orijentacije ka fantastičnom. Fantastičnost sveta za otkrivanje i grubost sa kojom taj svet može da nastoji da poništi dane detinjstva kao laka magla.
Takođe je izgubio oca na najtragičniji način. Sa deset godina teško je zamisliti kako se takav uticaj može uklopiti u život deteta. Ali ono što možemo pretpostaviti iz ove priče je da raj iz detinjstva nastavlja da zauzima svoj prostor, koliko god to izgledalo komplikovano. Poricanje je faza ljudskog bića pred tragičnim. Ali u stanju detinjstva to poricanje je najprirodniji i najkontinuiraniji odgovor. Samo, uz to, nedostatkom oca u mnogim prilikama se gubi sever.
I namerava da se od tog nametanja kraja detinjstva stigne do novih prinudnih raja. Између Тамбуа, његове сестре Ребе и Елвиса, бавили смо се односима који нису били увек лаки у импровизованој породици након што су прва два остала сирочад. I uživamo u toj ideji o prvom vremenu gotovo svega, o otkrićima i naivnom osećaju beskonačnosti trenutaka kojem je mesto samo u detinjstvu.
Samo ta stvarnost teče paralelno, sa njenom sudbonosnom odlučnošću da sama ispiše sudbinu dečaka. У причи има много ауторове посебне симболике, вероватно клима главом на његову прошлост. Ali kada se određeni univerzum razotkrije sa iskrenošću ove priče, stiče se onaj opšti utisak čoveka o krivici, o strahovima, o ideji krhkog i jedinoj mogućoj formuli da se radujemo da preživimo sami.
Мирафиори
Љубав као неопходно саможртвовање када више не постоји сам по себи. Долазак у крајност живота, на отворени простор душе, где голотиња може завршити испољавањем и зацељивањем рана или заувек одвући до губитка разума.
„Ако је неко заиста заљубљен, чак и у најслободније и најлуђе и најсавременије душе, најсигурније у себе, древни свет куца изнутра и његов стари сат исконских нагона, међу којима је најважнији од свих: опстанак пара , страх да их не изгубим».
Шта бисте урадили да вам жена у коју сте заљубљени повери да види духове? Валентина Бареиро и наратор ове приче упознали су се као тинејџери и цео живот су делили тајну. Када пређе четрдесету, Валентина је успешна глумица и он је човек сломљеног срца без богатства. Човек који је воли само колико може. Тек тада, када буде касно, заиста ће се упознати. Ово је прича о лепоти свега што нема објашњења. Роман о тешкоћи и емоцији немогућности да разумемо све што нам се дешава.
Друге препоручене књиге Мануела Жабоиса…
Vidimo se u ovom ili sledećem životu
Gabrijel Montoja Vidal ili novinarski intenzitet perifernog lika u kome se na kraju otkriva ljudska žila. Zato što je pomenuti protagonista maloletnik odan uzroku inercije prema pogibiji. Priča o internalizovanom nihilizmu sve dok nije kulminirala nekom vrstom ravnodušne mržnje. Crno na belo u ovoj knjizi bez ocena i tumačenja autora, majstorska klasa tog novinarstva koja iznosi najgrublje činjenice za svačiju probavu.
Истина је да се не пробавља лако. Не постоји могућа емпатија са Габријелом способним да се понуди за узрок највећег напада у Шпанији. Ni zbog detinjstva, ni zbog nedostatka vidika, niti zbog zamagljenosti njegove upotrebe kao pukog oruđa za zlo. Kada se postavi pitanje, zašto se to radi? a odgovor se ispostavilo da je zlokobnije osvetljavajući nego kako to učiniti? bez sumnje, priroda osobe koja mora da odgovara na pitanja orijentisana je ka ponoru propasti i beznađa koji vodi u animozitet. A oni koji su ga izbavili iz bednog života da ga preusmere ka najgorem, odlično su znali gde da nađu pione poput njega.
Divlja grupa
Fudbal i književnost. Kako se ne bi objedinila oba aspekta. Fuzija se ovom prilikom servira iz drugačijeg Madridizma, onog koji ispoveda Manuel Žaboa koji je strukturiše oko iskustava, detalja, golova, pobeda i poraza i njegovih anegdota i paralelnih osećanja.
I na kraju, iako zvuči paradoksalno, ni njegov Madridismo nije toliko drugačiji od onih drugih, već je ispričan iz subjektivnosti više nego što zadovoljava ukus bilo kog ljubitelja fudbala. Јер осим жеље за неким бојама, фудбал је искуство, сећање које наводи на помисао да су стари за фудбалере. Ti momci sa svojim sjajnim vikinškim ratničkim brkovima i grivama (ko god je mogao), uvek traže neki plen.
Iako je na kraju možda i stvar idealizacije godina tolikog detinjstva vezanog za lep sport u Španiji. Možda ti ratnici sada neće ni parče hleba pojesti, sa toliko priprema, toliko taktike i toliko terapeutske dijete. Ali epika služi cilju, ona mora biti prenosni kaiš od roditelja do dece (u slučaju da oboje vole fudbal), tako da navijači nastave da grade posebne trenutke izvan trivijalnosti života.
1 komentar na «3 najbolje knjige Manuela Žaboisa»