Zanimljivo je kako humanističke nauke vraćaju svoje preferencijalno mesto u obrazovanju kako tehnologija napreduje i Вештачка интелигенција nazire (ili bolje rečeno vreba) kao nešto dolaze da nas zamene kao produktivne pojedince u mnogim oblastima. I ne mislim samo na humanistički kao na akademsku agendu, gde je to pitanje sada u pitanju. To je i stvar posla. Zato što su mnoge velike tehnološke kompanije koje žude za radnicima sposobnim da stignu tamo gde mašine samo sanjaju (klimnite glavom Пхилип К. Дицк a njegovi androidi sanjaju električne ovce).
Preostaje nam kreativnost i subjektivno mišljenje, kritičko poimanje stvari i lutanje ili projekcija ideja kao prostor nedostižan mašini (Ay si Асимов ili drugi udaljeniji poput Велс videće ovih dana...). Otuda je razlika činjenica, iskra i filozofija kao takva danas neophodno utočište. Robot se nikada neće zapitati odakle dolazi i kuda ide. Радимо.
Filozofija, filozofija... I ja citiram pisce naučne fantastike. Zašto će biti? Verovatno zato što filozofiju povezujemo sa Talesom iz Mileta ili sa Ниче dok evociramo replikant Blade Runnera koji zarađuje svoj komad duše, objašnjavajući čoveku sve što je video i da će se to izgubiti u njegovom sećanju u bajtovima kao suze na kiši...
Ovde ću doneti nekoliko knjiga velikih mislilaca (sada idemo na filozofe). Neće biti svih koji jesu niti će biti svih koji jesu. Mnogima od vas će nedostajati klasika, osnova svega. Ali filozofija je kao i sve, stvar ukusa. Ima onih kojima se Kant čini nedostižnom sofisticiranošću (prijavljujem se) i koji smatra da Platonov zote ne može biti najpovoljniji od Sokratovih učenika. Hajdemo onda tamo, slobodoumnici...
3 najbolje preporučene knjige filozofije
Tako je govorio Zaratrusta, od Ničea
Izvinite, ja sam predani vernik u Ničea i razumem da ovo delo treba da pročita svako ko se usuđuje da pogleda metafizičko, epistemiološko ili čak da se seti gde su ključevi ostavljeni. Svaki proces minimalno transcendentalne sumnje mora povući lance ega ukrašenog percepcijom kao osudom, okolnostima kao sidrom i uslovljenošću bića kao premisom. Tada supermen kojeg svi imamo unutra može težiti da pronađe ključ. I tada nam niko neće verovati. Bićemo novi Ecce homo koji vapi našom istinom koliko apsolutnom toliko i praznom.
Moram priznati da me je, kada sam u rukama imao ovu prvu Ničeovu knjigu, obuzelo nešto kao neko poštovanje, kao da sam pred sobom imao još jednu svetu knjigu, za koju je bibilia za agnostike odlučila da to prestane da bude. Pogodilo me je ono supermena, prizemljeno, verodostojno, motivišuće..., ali mi je ponekad zvučalo i kao izgovori poraženog čoveka, nemoćnog da pobegne u prazninu.
Резиме: Тамо где у облику афоризма сакупља суштину своје филозофије, предодређену за стварање натчовека. Речено је да се овако говорећи Заратустра може сматрати контра фигуром Библије и да представља књигу поред кревета за оне који траже Истину, Добро и Зло, једно од основних дела филозофије деветнаестог века.
Diskurs o metodi, Rene Dekart
Ne dovesti Dekarta u izbor knjiga iz filozofije je kao napraviti omlet od krompira bez luka, svetogrđe. Ako nam je Dekart suštinu mišljenja postavio kao aksiom postojanja, možemo uveriti da je Dekart na početku počeo sa naučnim pragmatizmom. Svetlosnim godinama daleko od Ničea, u Dekartu postoji prijateljska filozofija, uzdajući se u inteligenciju da se suoči sa svakim pristupom odavde i tamo, sa ovog sveta ili iz polja ideja...
Kartezijanizam je odavno mrtav. Dekartova misao, međutim, opstaje i opstaće sve dok sloboda mišljenja postoji kao vodič za razmišljanje. Ovaj princip čini najukusniju basnu koju je čovek mogao da izmisli, a to je zaslugom humanosti, dobrim delom, Dekarta i, posebno, dva dela koja čitalac ima u rukama. Čitanje Dekarta je jedna od najboljih vežbi da se održi u životu najvažniji impuls moderne filozofije: apsolutna prethodna sumnja, skepticizam kao polazna tačka istinskog znanja.
Međutim, glavna zasluga onoga što je prvi zvanični racionalista u istoriji filozofije bila je njegova nijansirana kritika dogmatske misli. Ništa se, zaista, ne može prihvatiti na osnovu bilo kakvog autoriteta. Ovaj heroj moderne misli, po rečima Hegela, vodio je filozofiju stazama koje su se ranije jedva primećivale, usuđujući se, da se izrazim Dalemberovim rečima, da nauči dobre glave da se otresu jarma sholastike, mišljenja, autoriteta; jednom rečju, predrasuda i varvarstva i, sa ovom pobunom čije plodove danas skupljamo, učinila je filozofiju važnijom možda od svega onoga što duguje slavnim Dekartovim naslednicima.
Капитал Карла Маркса
Zbog svog sociološkog značaja, smatram da Kantova misao ukazuje na najrelevantniju filozofiju naše današnje civilizacije. Društveni klasni sistem je potpisani sporazum koji nam omogućava da izbegnemo sukob pod maskom demokratije, jednakosti i svih ovih gluposti. A to je da je Marks delovao dobrovoljno na čelu proletarijata. Ali zaseda je servirana. Krajnji plan je bio da svi budu srećni da prođu kroz obruč...
Сматра се ремек -делом Маркса. Да бисте се суочили са својим непријатељем, императив је да га познајете ... И зато је ова књига схваћена са намером потпуног сецирања политичке економије, са свим значењем које та намера има да политика и економија увек иду руку под руку.
Невидљивој руци Адама Смитха потребна је друга рука владиног оца који зна како да преусмери ексцесе хировитог сина, попут тржишта. То је дело које је писало две године, али га је Енгелс довршио компилацијом која му је одузела 9 година након Маркове смрти.
Истина је да је овај рад о ђаволском капиталистичком систему пред којим се појавила Маркова фигура један од најбољих Трактата о превладавајућем капитализму у било којем производном систему, о спекулацијама и једином коначном интересу за задовољење амбиција.
Од велике техничке строгости, међутим, доноси и сјај детаља, посматрање подземља капиталистичког система ...
Druge zanimljive knjige iz filozofije ...
Iza ovog podijuma svetskih filozofskih dela, postoji filozofija koja klizi ka fikciji i koja se bavi egzistencijalnim o likovima i transcendentalnim o narativnim predlozima. A dobro je i uživati u toj filozofiji pretvorenoj u metaforu. Došao sam, idemo tamo sa tri dobra filozofska romana...
Dnevnik zavodnika, Sorena Kjerkegora
Ovaj roman se može smatrati prethodnikom mnogih pisaca odlučnih da u svojim likovima ponude one naznake ljudskosti koja je duboko do visceralnog, čak i psihosomatskog.
I samo zbog toga, pored njegove inherentne vrednosti, ističem ga na prvom mestu. Iza ovog naslova sa pojavom romana o ružama krije se moćna priča o subjektivnoj činjenici ljubavi, strasti i njene sposobnosti da transformiše stvarnost. I naravno, ništa bolje za mislioca o dubini Kjerkegora nego da poleti sa ličnim nedostatkom ljubavi iz koje bi sastavljao narativ. Jer sve počinje od jedne od onih pravih ljubavi i njihovih rana.
Huan i Kordelija su zaljubljenici u ovu priču. Huanova strast prerušena u ljubav krije svu filozofsku nameru radnje, dok je Kordelija potisnuta u tu gotovo romantičnu patnju, izraz koji su novi pisci tog vremena već napustili. Huan i njegov prolazak kroz svet bez većih pitanja od njegovih najstrastvenijih potreba. Huan i nagoni koji ga pokreću kroz njegove dane. Možda sreća ali svakako neznanje. Težina prolaska kroz scenu kao ništa ili pokušaja da se shvati šta je istina izvan faze života.
Софијин свет од Јостеина Гаардера
Са том конотацијом као прекретнице у разматрању приповедака за децу или младе као пуког увода у читање, овај роман је постао бестселер у исто време у којем се на врху наслућивала његова трајна природа, појам класике. Малог принца или Бескрајна прича.
Svaki od njih iz svoje revolucionarne prizme književnosti za mlađe uzraste pretvoren je u osnovu istorije književnosti shvaćene izdržavanjem prvog učenja sveta. Nezaboravna Sofija se pojavljuje kao čovek bez uslova otvoren za znanje, za znanje. Pismo koje je na kraju pokreće ka spoznaji sveta je isto pismo koje svi nalazimo u nekom trenutku svog života, sa sličnim pitanjima o konačnoj istini svega.
Dašak misterije u romanu bio je neosporna tvrdnja za mlade čitaoce, simbolika njegovih scena očarala je mnoge druge otvorene odrasle osobe u tom spasavanju prvog sebe izloženog svetu kojim smo trpeli magičnu mimikriju da se vratimo onim starim pitanjima koja nikada nismo dobio.odgovori u potpunosti. Razmišljanje o tome šta smo mi i našem kraju je neprekidan početak iznova. A Sofija, taj etimološki simbol mudrosti, svi smo mi.
Мучнина, Жан Пол Сартр
Скидање романа из овог наслова већ предвиђа соматизовану нелагоду, висцерални испад разочарања. Да постојимо, да будемо, шта смо ми? Ово нису питања бачена на звезде у фантастичној ведрој ноћи.
Питање иде унутра, ка ономе што сами можемо тражити на тамном небу душе. Антоан Рокуетин, протагониста овог романа не зна да он скрива ово латентно питање, присиљавајући се да се изјасни својим тешким питањима. Антоан наставља са својим животом, својим перипетијама као писац и истраживач. Мучнина је тај критични тренутак у којем се поставља питање да ли смо нешто фундаментално, мимо наших рутина и склоности.
Антоан писац тада постаје Антоан филозоф који тражи одговор и чија осећања ограничености, али бесконачности, меланхолије и потребе за срећом.
Povraćanje se može kontrolisati pre vrtoglavice življenja, ali njegovi efekti uvek ostaju... Ovo je njegov prvi roman, ali već u tridesetim, podrazumeva se da je tematska zrelost, filozof rastao, društveno razočarenje takođe raslo, postojanje izgledalo jednostavno propast. Iz ovog čitanja proizlazi izvestan Ničeov ukus.
1 comentario en «Los 3 mejores libros de filosofía»