Ноир жанр увек дочекује аутора занимљивог какав је био он раширених руку Доминго Виллар. Зато што је овај галицијски љубитељ писма био један од оних писаца који чинио је његово дело целином, сценском симфонијом ликова, да увек буде препознат као творац непогрешивог печата који је око његових романа генерисао потпуно нови свет извучен из исте стварности.
Ако смо недавно причали о Ксабиер Гутиеррез и његов гастрономски ноир, случај Доминго Вилар, са мало више искуства, постао је ноар Риас Баикас. Тематски ноир жанр који се отвара ка свету из своје казуистике преплављене аутентичношћу и познавањем средине у којој се све дешава.
На том терену магловите Галиције, галицијских стереотипа о контрадикторним, али истовремено храбрим и одлучним духовима, Вилар је градио низ прича око случајева које је амблематски инспектор Лео Цалдас суочио се са снагом личности искованих на оним обалама које гледају у вечност између меланхолије и наде.
У предлогу донкихотовског призвука у дуету који чине Калдас и његов згодни помоћник Рафаел Естевез, збир два тако различита темперамента и оптерећен готово телурским генетским наслеђем, представља нам сценарије испуњене богатим дијалозима у одређеном односу, према разрешење сваког новог злочина, апсолутно бриљантно.
И од књижевности до биоскопа у кружном путовању. Јер познавајући Виларову посвећеност писању сценарија, неке од његових прича су већ доспеле на велика платна..., ако се некоме допадне тај доживљај контраста између прочитаног и виђеног.
3 најбоље препоручене књиге Доминга Виллара
Последњи брод
Најновији део саге о инспектору Цалдас -у стиче моћ виртуоза који стиче трговину и који зна како да искористи ту неисцрпну вену окружења тако посебног као што је Галиција између Финистерреа и Баионе.
На овом чаробном терену гдје су копно и море чаробно коњугирани у отворима и отворима, свашта се може догодити, чак и најнеочекиванији злочини. Тај злочин се очигледно појављује након нестанка Монице Андраде.
Посљедња олуја враћа становницима подручја Виго земљу која им припада, али у том цикличном пријелазу преузетом с оставком, чини се да је Монику прогутало сада мирно море.
Инспектор Цалдас предузима радње по том питању. Оно што открива о Моники оштро је у супротности са подацима које је дао његов отац, др Андраде. Са својом уобичајеном поверљивошћу, Калдас ће постепено саставити ту загонетку тајних живота, подземног понашања, двострукости људског бића.
Само покушавајући да кренемо стопама Монике, која очигледно никада није ни била, моћи ће да покуша да разреши тај нестанак који се, с временом, чини огромним као и сам Атлантски океан, за који изгледа да има одговоре цхицха смирен који заиста чека нове тренутке.прецизан за поновно пуњење.
Плажа утопљеника
Друго, да бих пратио овај тренд супротстављања у погледу хронологије објављивања, наглашавам ову огромну причу, испуњену оним чудним осећајем рањавајуће смирености између мира бесконачног простора за који се чини да види галицијски хоризонт на западу , и појава насилне смрти узета као још једна околност будућности живота.
Да би нагласила ову необичност, ова књига истиче уобичајено сириште Калдаса са неблаговременим карактером арагонског Естевеза, странца који покушава да се што боље прилагоди ритмовима те друге крајње стране полуострва.
Када море врати беживотно тело, након сабласног поигравања са њим, свако се суочава са судбином колико може. Али у овом случају море није вратило тело Јуста Кастела по свом хиру, неко је изазвао његову смрт држећи његове руке заједно. Откривање истине, када може имати веома озбиљне последице, никада није лако. Међу морнарима у околини постоји струја мишљења о томе шта се догодило. Цена истине може бити превисока.
Водене очи
Године 2006. изашао је први и увек изненађујући роман младог аутора који је на крају постао вредан писац чим је дело достигло ту једногласну оцену велике црне завере.
Прича која је већ предвидела остале због дубоког представљања својих протагониста. Личност инспектора Леа Цалдаса повремено постаје лајтмотив приче, јер аутор оставља те мамце о својој мистериозној личности који га чак наводе да се посвети свету радија у одређеној егзистенцијалној исповедаоници.
Али и случај смрти Луиса Реигосе добија на интензитету како напредујемо у причи. Био је запажен музичар, један од оних који су живели од знања, можда оријентисаног на мањинске жанрове.
Око музичара откривамо стил живота у складу са боемским стилом толиких стваралаца, стил живота који није без ризика када се толико срца свако вече предаје својој музици.
Јер од љубави, од страсти према музици, до мржње, нема толико удаљености. И нисмо увек задовољни када тражимо нову песму за наше срце, а музичар то демантује.
