Прошлост је магловит простор на коме Историја инсистира да нам каже, али где се коначна истина о већ превазиђеним догађајима никада не достиже. Ту се приче попут ове савршено увлаче."Земља мржње«, са пејзажом чудне магле између стопала, на степеницама које се крећу на терену неразговетног рељефа. Исто место где се понекад чини да ликови из различитих епоха комуницирају. Свако са својом истином, сваки са својим кајањем, кривицом, тугом и завршеном осветом.
У "Земљи мржње" такође откривамо да је прошлост мозаик састављен од прича које заузимају своје место, између познатих догађаја на једној страни и митова и легенди на другој страни. Унутрашњост која је испричана у овом роману има онај укус атавистичког, прадедовског страха који прожима животе и искуства становника сваког места. Штавише, то је амбијент из те Шпаније 20. века прошаран контрастима. Између религиозне иконографије, мрачњаштва, сујеверја и страха и од осветољубивог Бога и од ђавола примамљивог...
Пада ми на памет мали град у Монкају, Трасмоз, једини град који је Црква званично екскомуницирала. Клетве су одговорне за стигматизацију не само овог малог града Монкаино, већ и многих других. Али најзанимљивије је да је, на крају, једини прави страх од живих, а не од мртвих и њихових духова. Тако је бар рекао мој деда.
Ово кажем зато што је свако проклетство увек подгревано људским непријатељством, фаталном мржњом, осветом, крвљу и заклетвама. И ту поново почиње радња "Земље мржње". Зато што је то савршено легло за појаву најгорег у човечанству. А његова максимална заступљеност је рат, а још више грађански рат. Током овог братоубилачког сукоба, па чак и после, поражени брат захтева освету, а победнички брат намерава да своју крв баци у срамоту. Појам Каинита као силе способне да открије најгоре људско чудовиште.
Најгрознија ствар на крају покушава да се сакрије, да се закопа под земљу колективног сећања. Али остаје, увек остаје земља мржње, ова земља коју нам овде представља Рикардо Ернандез. Нема јачег мотива од те мржње за злочин из страсти, за насилни испад, за убиствену жељу.
Ако су ови темељи, врло јасни у овој причи, у стању да пробуде страх у нама, додајемо и сумњу у мит, у могући атавистички страх као силу између езотеричног и телурског, такође способну да састави савршен сценарио за зло. да цветају.
У овом роману састављеном у тамним полихромним тоновима чекају нас многа изненађења, она која изазивају језу и ускомешају се. Јер радња говори о страху, терору, тој чудној хладноћи живљења када зло вреба као ледена струја.
Сензације које се протежу и продужавају између временских скокова које само појачавају идеју да можда постоје проклета места на којима људска бића полуде. Или где људе могу натерати најнеочекиваније силе ка њиховој најгорој верзији.